Prof. dr Olivera Nikolić (Nova snaga KG): Mlečno govedarstvo kao ogledalo sistemske krize agrarne politike Важно је на основу Google магије Кликните да бисте научили Gmail да ова преписка није важна

“Problemi sa kojima se suočava mlečno govedarstvo u Srbiji prevazilaze pitanje trenutne otkupne cene ili tržišnih poremećaja. Oni ukazuju na dublju, sistemsku krizu agrarne politike, u kojoj izostanak dugoročne strategije i predvidivog okvira prebacuje najveći rizik na same proizvođače. Održivo rešenje zahteva više od kratkoročnih intervencija i ležernih poziva na razgovore  – zahteva jasnu i doslednu državnu politiku.

Problemi u mlečnom govedarstvu su pokazatelj ozbiljnog nedostatka koordinisane i predvidive nacionalne agrarne strategije

Izazovi sa kojima se suočava poljoprivreda u Republici Srbiji su višeslojni i višegodišnji, a rezultat su i objektivnih okolnosti (klimatski rizici, globalni tržišni poremećaji), a mnogo više manjkavosti nacionalne politike i zanemarivanja ovog sektora u strategijama dugoročnog privrednog i društvenog razvoja zemlje, dakle okolnosti koje se očitavaju kroz: dugoročnu nestabilnost cena primarnih proizvoda, rast troškova inputa, demografsko pražnjenje ruralnih područja i nedovoljnu investicionu dinamiku u preradi i finalizaciji proizvoda.

U uslovima kada ne postoji dugoročna i predvidiva agrarna politika, proizvođači preuzimaju disproporcionalno visok rizik, što dovodi do smanjenja investicione sigurnosti i pada proizvodnje u pojedinim sektorima, a mlečno govedarstvo je, verovatno, ponajbolji lakmus papir za određivanje težine tog problema, čemu i svedočimo ovih dana.

Mlečno govedarstvo je jedan od najosetljivijih sektora stočarske proizvodnje, jer zahteva: kontinuiranu proizvodnju bez sezonskih prekida, visoka ulaganja, stabilno tržište otkupa i predvidiv sistem premija i podsticaja. Problemi koji se u ovom sektoru javljaju najčešće su: niska otkupna cena mleka u odnosu na troškove proizvodnje i nestabilnost tržišta, usled uvoza i poremećaja u regionalnoj trgovini, što sada, posebno, pokazuje svoje neprijatno lice prema domaćim proizvođačima mleka, a, inače, i drugih poljoprivrednih proizvoda. Poljoprivredna politika je, po svojoj prirodi, sistemska i nacionalna, a instrumenti, kojima se može intervenisati, poput premija za mleko, podsticaja po grlu, carinske i trgovinske politike, kontrole uvoza, regulatornog okvira i drugih, nalaze se u nadležnosti države. Lokalne samouprave mogu imati dopunsku ulogu kroz: dodatne subvencije, regres za veštačko osemenjavanje, pomoć u investicijama manjih proizvođača i infrastrukturnu podršku (putevi, voda, energija), ali, bez jasne nacionalne strategije, ne mogu trajno stabilizovati sektor.

U stručnom pristupu problemu, kakvom se, u ovom slučaju, teži,  trebalo bi izbegavati vrednosne kvalifikacije, ali je sasvim legitimno, u kontekstu dirigovanog pozivanja pobunjenih poljoprivrednika, na razgovor “kad god” požele, što je već dovoljno neozbiljno, upitati se da li su lokalne mere, koje su, valjda, spremne, ako se, već, o njima može govoriti u bilo koje doba dana ili noći, deo koordinisanog sistema agrarne politike, da li su vremenski ograničene i ad hoc i da li rešavaju uzrok problema ili samo ublažavaju posledice. Kakve god bile, jasno je da održivo rešenje mora da uključuje: dugoročnu cenovnu stabilnost, unapređenje konkurentnosti, jačanje zadrugarstva i pregovaračke pozicije proizvođača, investicije u preradu i finalne proizvode i bolju organizaciju tržišta. Svaka mera koja se tako ne struktuira samo je kratkoročna intervencija, bez sistemske koordinacije i nosi rizik da bude percipirana kao pokušaj da se ućutka ono dete koje bi da kaže da je “car go”, čak i kada bi da ponudi ideju da se skroji odelo po meri, ne samo jednog dela, već celog društva.

Poljoprivreda, a posebno mlečno govedarstvo, predstavlja ogledalo dugoročne razvojne politike jedne zemlje. Ukoliko se sistem oslanja na kratkoročne intervencije umesto na jasno definisanu i dosledno sprovođenu strategiju, rizik ne snose samo proizvođači, već i prehrambena sigurnost i stabilnost društva, njegov identitet i opstajanje, bez preterivanja. Stoga je pitanje uređenja ovog sektora manje pitanje trenutne tržišne dinamike, a mnogo više pitanje strateške odgovornosti i institucionalne zrelosti. Ozbiljan test je, prema tome, opet, pred agrarnom politikom, samo što više ne bi smelo da bude odlaganja i novih rokova. Od načina na koji će ga položiti zavisi stabilnost ne samo jednog sektora, već i ruralnog prostora u celini, što su posebno važni i vredni rezultati koji traju mnogo duže od jedne tržišne krize ili jednog mandata.”